У југоисточном делу Панонске низије у Банату, налази се највећа европска континентална пешчара која обухвата близу 35.000 ха површине. Она је елипсастог облика и оријентисана је у правцу југоисток&нбсп;–&нбсп;северозапад. Настала је током леденог доба од моћних наслага еолског силикатно&нбсп;–&нбсп;карбонатног песка. У савременом периоду, ветар Кошава обликовао је изражен дински рељеф, чије су надморске висине између 70 м и 200 м. Умерено континентална клима, одсуство површинских водотокова и пешчана земљишта условили су особене животне заједнице, које су издвојене у посебну биљно&нбсп;–&нбсп;географску област Делиблатицум.
У јединственом мозаику екосистема, налазе се типичне врсте флоре и фауне, од којих су многе природне реткости значајне по међународним критеријумима. Богата флора са преко 900 врста, подврста и варијетета обилује раритетима, реликтима, ендемима и субендемима као што су: банатски божур, панчићев пелен, шерпет, бадемић, пешчарско смиље и клека – једини самоникли четинар Панонске низије. Од 2005. године СРП “Делиблатска пешчара” проглашен је&нбсп;значајним подручјем за биљке (ИПА).
Као последња и највећа оаза пешчарско&нбсп;–&нбсп;степске, шумске и мочварне вегетације која је некада доминирала Панонском низијом, СРП “Делиблатска пешчара” је један од најважнијих центара биодиверзитета у Србији и Европи и најзначајније степско подручје код нас. Стога, резерват представља јединствен научни полигон.
Међу реткостима фауне истичу се врсте са степских станишта: пустињски мрави, мрављи лав, банатски соко, орао крсташ, степски скочимиш, текуница, слепо куче, степски твор и др.&нбсп;За неке од њих, СРП “Делиблатска пешчара” је једино или једно од малобројних преосталих станишта у Србији.
У заштићеном подручју, налази се и део реке Дунав са ритовима и адама “Лабудово окно”. Воде богате рибом и мрестилишта значајно су стециште и масовно зимовалиште птица водених станишта, због чега је СРП&нбсп;“Делиблатска пешчара” 1989. године проглашена за међународно значајно станиште птица (ИБА). Овде се гнезде многе ретке врсте: мала бела чапља, жута чапља, ибис и ласта брегуница. Такође, од 2006. године Лабудово окно”&нбсп;има и статус&нбсп;влажног подручја Рамсарске конвенције.
Типична села на ободу заштићеног подручја чувају атмосферу минулих времена и употпуњују слику овог живописног предела.
